Produced by Distributed Proofreaders Europe, http://dp.rastko.net
Project by Zoran Stefanovic, post-processing by Mihailo Stefanovic.
ИСТОЧЊАЧКИ РОМАН
од
ДРАГУТИНА Ј. ИЛИЈЋА
1921
ИЗДАЊЕ КЊИЖАРНИЦЕ
ЗДРАВКА СПАСОЈЕВИЋА
БЕОГРАД
Стасити гуру[*] — Рамасвами, омотан у бели мусулински плашт ипод белом као снег чалмом, што се обавијаше око челапросветљенога, изгледао је на тајанственој месечини јошпротегљастији и прозиран, те се чинило као да његова фигура и нестоји на земљи већ у прозрачној ноћи лебди. Избријано, чисто исмагло лице његово, са очима дубоко тамним, у којима се огледалаоштра проницавост пророчанских зеница и детињска самовера,изазиваше мистички утисак на човека не од овога света. Нарочитоњегова неменљива физиономија, што одаваше расположење дубокогспокојства према свему што се у видљиву свету догађа.
[*: "Гуру" — просветљени. Највиши степен титуле којим сеодликује индуски мудрац.]
Он је стајао на широкој, песком утапканој стази, измеђуразгранатих дрвореда, што вођаше кроз пространу, лепо уређенубашту манастира Неврити-Марло [Пут Повратку] и дубоко замишљенпосматрао широко месечево коло што се искрадало иза ХималајскогХрбата и, провирујући кроз честаре кедрове горе, дотицало својимаветастим зрацима манастир и позлаћене рогове вола на коме јахашебарељефна фигура бога Сиве и жене му, Сакти, која сеђаше за њим.
Занет мислима није осетио када му се приближих. Неколикотренутака стајао сам до њега, а његове дубоке очи, упијајући усебе месечеву светлост, гледаху у врх горе чији грмови уздигнутихдебелих грана приличаху џиновима који својим снажним рукамадохватаху облаке небесне.
Не хтедох ометати просветљеноме, и дух, што је у овоме часупловио високо изнад земаљских сфера, прекидати и враћати у његовувидљиву одећу. Стојао сам мирно и посматрао оне мраморне,спокојне и складне црте на препланулу лицу великог мудраца.
У једном тренутку његове се зенице озарише сјајем детињскогзадовољства, а из груди му се отрже дубоки уздах као човека предбуђењем од сновиђења.
— Сандошан, сандошан, еп — потам! (радост свагда радост!) —изусти он полугласно изреку мудраца записану у прастаримУпанишадама.
— Која се на земљи не постиже! — добацих ја овлашно, уклањајућиу страну нежно стабленце лотосова цвета да га не бих згазио.
— Постићи ћеш ако успеш да познаш себе оделито од свога тела!Савра сахти (апсолутно сазнање стварне суштине) у нами је;потруди се да од свога вечнога бића оделиш видљиву обману у којусе душа, доласком на свет, уплела и ти ћеш постићи.
— Тело смета!
— Госте мој! — одговори гуру Рамасвами благо — Бхола бхуми[*]где си ти рођен, не схвата, праву истину; јер све чему она тежи иоко чега троши свој ум, то је, како ће што више угодити телусвоме, — докле се у гнана бхуми[**] заборавља на тело своје даби се што више усавршио дух свој!
[*: Бхола бхуми = земља физичког и материјалног усавршавања. Тако
Индуси називају Европу са њезином културом.
**: Гнана бхумис — Индија, Земља усавршавања душе.]
Тако смо, ногу пред ногу, ишли стазом алеје. Опојна свежина ноћибеше пресићена мирисом лотосова цвећа што је по странама стазеиздашно цватило, а са којим се мешао оштри мирис биберова дрвета.
Ишли смо ћутке, уронули у своје мисли што их изазвасморазговором, док се не нађосмо под пространом фасадом манастирскеверанде што се ослањаше о дебеле стубове ишаране разнобојнимфрескама и позлаћеним рељефима хаждаја, мистичкога б